Piše Mehmed Pargan – ZAŠTO SE ČUDIMO: VUČIĆU ZAISTA NIJE POTREBAN RAT

U postratnom bosanskohercegovačkom društvu, urušenom iznutra, prije svega gubljenjem sposobnosti civiliziranog dijaloga, izgubljena je ljudska sposobnost slušanja i posmatranja. Sve što su gradile generacije prije nas na ovom polju, nekako je preko noći nestalo – a nestankom sposobnosti slušanja i popsmatranja, izgubljena je mudrost. Društvo smo u kojem, u prijevodu na razumljiv, bosanski jezik, niko nikoga ne zarezuje. I to je nama postalo normalno. Koliko ste puta sami imali sagovornike koji ne čekaju da čuju šta ćeš reći, već čekaju da završiš, kako bi oni nešto rekli.

Nekako mi je na tu našu, novokomponovanu, komunukološku turbo-folk disciplinu, ličio intervju, koji je vodeći bh. TV novinar vodio sa srbijanskim predsjednikom. O tom intervjuu ne želim govoriti, ali o porukama koje smo dobili u 150 minuta razgovora, o njima moram – bar ukratko.

Pod uticajem evropskih diplomatskoh probnih balona, potaknutih čuvenim ‘non-paper’ J. Janše, odvijaju se svi oblici komunikacije posljednjih dana. Na isti način, zapjenjeno, ovo pitanje tretiraju neobrazovani skribomani na socijalnim mrežama, kao i sami političko-diplomatski vrh unašoj zemlji. Svi govore o ratu! Da neće dopustiti odvajanje entiteta sa privemenom srpskom većinom (a svi lažu: da im/nam je stalo do toga, učinili bismo nešto kako do rata ne bi došlo; jedna trećina bošnjačkih političara, novinara, poduzetnika, umjetnika… u svakom trenutku bi kroz projekte bila usmjerena ili bi fizički boravila u R. srpskoj. Sve drugo je laž, šepurenje, lažni marketing…).

Svi bi da ratuju, a Bosna, kada je odbrana u pitanju, je poput evnuha: zna kako se to radi, ali nema čim. Ali, zato mi imamo socijalne mreže: popljujemo, zaratimo, isprozivamo i mirna Bosna. Šipak mirna!

E, gdje je sada tu veza onoga što smo sinoć gledali i slušali, sa ovim što mi danas jesmo?

Srbijanski predsjednik je (kako je sam rekao, čak 19 puta to ponovio), rekao da Srbija ne želi rat i da neće ratovati sa Bosnom. Jasno, većina gledalaca je bila zbunjena, jer smo tako postavljeni, pripremljeni smo da sa te strane dolaze ratovi, smrti, podjele, genocid… A, otkuda sad da neće ratovati!? A hoće da nam uzmu pola zemlje?

I koliko god voditelj pokušavao govoriti o ratu (hajde da se igramo, pa kada napišem voditelj čitaj Bošnjaci) srbijanski predsjednik je govorio o ekonomiji. Voditelj priča o ratu, Vučić o ekonomiji…

Šta je u pitanju?

Svi smo zbunjeni, a najviše je zbunjen voditelj.

Hajmo pogledati zašto srbijanski predsjednik kaže da ne želi rat i da neće biti rata (iz ovoga čitaj da ga je bilo uvijek kada je to Srbija željela). Prvo: Dobrica Ćosić, koga su prozvali ideologijskim ocem nacije, u svom zadnjem intervjuu, kazao je da Srbiji treba stotinu godina mira. I to je to! Srbija će na tom tragu sljedećih stotinu godina da jača i razvija se i da bude sposobna da bilo koga u okruženju porazi: vojno, ekonomski, kulturološki…

(Bošnjaci imaju problem da ne žele slušati svoje prvake, šta više, rado ih javno ismijavaju, odriču ih se, pljuju po njima, optužuju ih za sve na svijetu što nije po volji onoga koji u tom trenutku pljuje. Nema tog Dobrice koga bi politička rukovodstva, rogovi u vreći, saslušali, a da mu ne prišiju etiketu izdajnika, a onda se to spušta nižje na razna pasja preskakala).

I šta onda?

Šta ćemo sada?

Ništa ne kontamo?

Kako ćemo i šta sada – Srbija neće da ratuje? A i da hoće mi nemamo čim (a i baš ih briga kad su ‘djecu evakuisali avionima’, neće njihova ratovati).

Ključ razumijevanja ovoga intervjua leži upravo na potenciranju Vučićevog koncepta. On je potpuno transparentno, jasno i nedvosmisleno, kazao koje je njegovo oružje za nove/stare ratove. Dok mi još nismo ni shvatili da je rat počeo (odnosno da je nastavljen stari, onaj iz devedesetih), mi imamo sljedeću situaciju:

-Republika Srbija je u procesu privatizacije (čuj privatizacije), kupila svojim NOVCEM, preduzeće Mtel, vodeći mobilni operater u R. srpska

-Republika Srpska će uskoro NOVCEM kupiti Elektroprivredu R. srpske (na tom projektu od 2008. godine radi Ekonomski institut u Beogradu, a Vučić je u mnogo navrata rekao da cijena nije važna, važan je politički cilj)

-Hidropotencijal Bosne i Hercegovine, koji je ma teritoriji R. srpske bit će trajno kupljen NOVCEM, sa 900 miliona eura, gradnjom hidrocentrasla na Drini

-Dopremanje gasa za Bosnu i Hercegovinu, odnosno za područje gdje žive Bošnjaci političkim odlukama i ekonomskim akcijama, dakle NOVCEM, stavljen je pod kontrolu, tako da su ventili u rukama Mileta i Vučka. Kad god požele, Sarajlijama je hladna noć!

Dakle, u modernom rječniku srpskog jezika, kojim se koristi Vučić, rat se izgovara kao: e-k-o-n-o-m-i-j-a. Zato je voditelj sinoć bio zbunjen, a zbunjen je kao i svi u sarajevskoj kotlini, u kojoj sunce kasno uzađe, a brzo zađe i dan začas prođe, ništa se ne uradi.

Novcem će najesen biti štampani i ‘besplatno’ podijeljeni udžbenici učenicima u Srbiji i R. srpskoj. Da ponovim: od jeseni će školski programi biti identični, u pet-šest nastavnih predmeta. Dakle, nema granica.

Srbija je, ekonomski osnažena, dovoljno jaka da se brine o bh. entitetu, kojega mi gledamo kao ranu na tijelu i jedva čekamo da propadne. A ustvari, taj entitet je drugi kraj broda: kada je šupalj jedan dio, onda tone cijeli brod. U tom pomaganju su vakcine, strateška planiranja, vojno i političko planiranje (koje je daleko od naših očiju i ušiju)… Dakle sve što ne jača državu Bosnu i Hercegovinu, već sposobnost entiteta za efikasan separatizam. Pozvani su i svi građani entiteta da po rođenju postanu i državljani Srbije.

Ovo što sam pobrojao, samo je mali dio metoda i načina okupacije Bosne i Hercegovine od strane Srbije, a sve u skladu sa Dejtonom, sa našom nesposobnošću i neznanjem da odgovorimo.

Eh, da vas sada pitam:

-da li je Vučiću potreban rat?

Naravno da nije!

Da li je nama potreban rat?

Na ovo pitanje tek treba da damo odgovor. Bošnjaci su u miru izgubili sve ono što su u ratu sačuvali i odbranili, čak i svoj ponos!

Za rat nismo sposobni niti imamo realnoga neprijatelja!

Kao narod nemamo tradiciju pokretanja ratova!

E, zašto onda samo trubimo rat?

Zato što nismo izgradili sisteme funkcionisanja u mirnodopskim uslovima i još uvijek se naša logika bazira na ratnom šibicarenju.

Sve što je Vučić sinoć govorio, zasnovano je na djelovanju sistema.

Sve što mi radimo ima za cilj rušenje vlastitoga sistema.

Zato sve želimo sakriti iza priče o ratu, kako političari, tako i mediji, tako i poduzetnici, tako i akademici…

Cijelo društvo je zbunjeno! Izgubljeno! Bez cilja i strategije!

Možda da izvučemo pouku iz Vučićeve izjave o odnosu među prvim ljudima u političkom životu kod Srba, parafraziram: mi smo se dogovorili da jedni druge ne napadamo i ne prozivamo i to poštujemo, čak i kada se ne slažemo!

Šta mislite šta o tome misle naši predvodnici?

Eh!

Mi smo zaboravili da slušamo i posmatramo! Da poštujemo ljude oko sebe. Da poštujemo prije svega sebe!

A rat, on već traje! Srbija je u miru osvojila u Bosni sve ono što nije u ratu, a sada to čini ozbiljnije i brže nego ikada prije!!!