Centar za dekontaminaciju kulture više neće biti isti bez Borke Pavićević

17.08.2019.



 


Žena koja je svoju čast shvatala kao čovječnost

Sve što je radila bilo je užasno važno. Brinula je o svemu – o ljudima, siromašnim posebno, o spomenicima, životinjama…Ona je bila most koji je spajao pristojan i razrušeni život

 

biljana skokovic tomicPriredila: Biljana Skoković-Tomić

 

Kada kažete Borka Pavićević prva misao vas odvede u Beograd. Odvede vas i u nekadašnji Atelje 212, odvede vas do Mire Trailović, do Jovana Ćirilova,… i konačno do nepromjenjive činjenice da je 30.juna 2019.godine preminula Borka Pavićević, direktorica Centra za kulturnu dekontaminaciju – CZKD. Dramaturg u pozorištima  Zenice, Splita, Skoplja, Ljubljane, Subotice i Beograda, sa stažom u Ateljeu 212, BITEF-u, osnivač  teatra Nova osećajnost u staroj beogradskoj Pivari, učesnica  Civilnog pokreta otpora 1991. godine kada su počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca od osnivanja, nosilac Legije časti Republike Francuske, Borka Crnogorka, Beograđanka i kosmopolita. Borka koja je s takvom vjernošću i kreativnom otvorenošću  izgarala na međunarodnim horizontima….

Sva ova podsjećanja na njenu biografiju odzvanjala su u medijima u užim i kraćim formama za sve one koji znaju, ali i ne znaju ko je ustvari bila Borka Pavićević. Ta velika  žena, proročka intelektualka, smjela publicistkinja, neustrašiva pionirka svih društvenih otpora – od studentskih demonstracija 1968.godine u Beogradu do demokratskog  pokreta protiv rata i nacionalizma/fašizma, koji se širio jugoslovenskim prostorima neposredno poslije Titove smrti. Težak je to zadatak u samo jednom tekstu predočiti svo bogatstvo i raznovrsnost njenog rada, života, emancipacije, produkcija koje eto, ostaju za nas kao neprolazna vibracija u našoj preostaloj stvarnosti. Bio je to i težak zadatak za sve učesnike posebno organizovanog skupa u Tuzli, u organizaciji Fondacije Istina, pravda i pomirenjeOmaž za Borku Pavićević /1947-2019/. Kao prvi saradnici i njeni istomišljenici podsjetili su nas na bogat opus ove nevjerovatne žene Borke, sa velikim i malim slovom B, borkinje, borca, koja je svoju čast shvatala kao čovječnost.

Srbijanka Turajlić, Aleksandra Sekulić, Jasna Husanović Pehar, Damir Arsenijević i Sinan Alić prisjetili su se veličine Borkine borbe i velike lične tuge što Jugoslavije od Triglava do Đevđelije više nema. Borka, zaštitno ime toliko dobrih i svježih ideja, protestnih peticija i građanskih inicijativa, osnivačica i prva i doživotna direktorica Centra za kulturnu dekontaminaciju, tog pobunjeničkog ostrva urbane kulture protiv plime kvaziruralne sirovosti, koja se prema riječima nekadašnjeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića, pokazala kao „urbicid“.

 

68719554_2550129415052928_4110238308762648576_n

Na sve ovo ukazali su gosti ovog jedinstvenog prvog omaža u Tuzli, ali i Bosni i Hercegovini. Srbijanka Turajlić se u jednom trenutku zapitala – Kako ćemo dalje bez Borke?

„Nema  nam odustajanja. Borka je stajala na čelu korpusa žena koje su imale dovoljno snage, hrabrosti i istrajnosti da otvoreno kažu kako se ne mire sa vladajućim ideologijama i po cenu stavljanja glave u torbu, po čemu je i nazvala svoju knjigu. Ona je bila trafo-stanica naše moralne energije. Zastupala je solidarnost, bratstvo, jednakost… Na ovim prostorima se već četvrt veka kultura dekontaminira od otrova politike“, kazala je Turajlić i dodala da su uvijek u Centru nastojale da budu realne i traže nemoguće. – Kad nam je svima postalo jasno šta se u zemlji dešava, rat i kako to zaustaviti, Borka je stalno govorila da je to sve što se radi nedovoljno. Bila je jako ljuta, ali je u svemu tražila pozadinu. Sve što je radila bilo je užasno važno. Brinula je o svemu – o ljudima, siromašnim posebno, o spomenicima, životinjama…Ona je bila most koji je spajao pristojan i razrušeni život. Bez Borke više ništa neće biti isto, mišljenja je Srbijanka Turajlić univerzitetska profesorica u penziji i dugodogišnja Borkina prijateljica i aktivistkinja CZKD-a.

Sjećanje na ovu neponovljivu ženu usko je vezano i za Bosnu i Hercegovinu, posebno u ratnim godinama, ali i političkom suđenju Tuzlaku Iliji Jurišiću. 1994.godine uspjela je preko Igmana doći u okupirano Sarajevo koje su zasipali granatama. Time je iskazala svoju empatiju za druge i osjećajnost. Neprolaznu. Njena neposredna komunikativnost i sve što je radila bilo je užasno važno. Bila je užasno ljuta zbog raspada Jugoslavije, zbog genocida u Srebrenici…

„Tkala je niti između ljudi koje vezuju isti ideali, iste ideologije, rekla je Jasna Husanović Pehar i zapitala je kako je to moguće da su od 1990.godine uglavnom žene nosioci ratnog pokliča, sa nevjerovatnom energijom dokazujući da upravo one imaju onu „neku stvar“ da se bore. Kamo sreće da nas je bilo više! Jer ona je bila ta koja je strancima, posebno predstavnicima UN-a otvoreno i bez okolišanja, i uz psovke kada je trebalo, govorila istinu o dešavanjima u ex-Yu, potom Srbiji, te otužnom licemjerju koji je karakterisalo strance u opisivanju političara i političke situacije na Balkanu.

Na skupovima širom Evrope upozoravala je da je puka „tolerancija“ slika poraza Evrope, nedovoljna da ispuni politički zahtjev budućnosti; da je odstupanje od obaveze za njegovanjem kritičke kulture, a u korist tržišta – kapitulacija: „Zato su je i pozivali da kritikuje i upozorava, jer ona je bila Evropa iz obećanja, koja se još nije desila, hrabra i slobodna da razložno i jasno izgovori ono što drugi ne smeju i ne mogu. Na jednoj konferenciji u Berlinu na kojoj smo bile 2013.godine na pitanje kako je počela da se bavi kulturom rekla je kratko i jasno: kao dete odveli su me da posetim muzej na mestu koncentracionog logora iz II svetskog rata. Posvetila sam život borbi da se logor nikada više ne desi., iznijela je svoje sjećanje Aleksandra Sekulić, također dugogodišnja saradnica CZKD.

Zaista, kamo sreće da nas je bilo više poput Borke!

Ima nas, da li je to dovoljno da se suprotstavi ovoj narastajućoj sili populizma, primitivizma, šunda i kiča obojenog nacionalnim simbolima!? A „NJIH“ zbog kojih i postoji CZKD ima sve više. Damir Arsenijević, profesor tuzlanskog  Univerziteta  svoje obraćanje  na ovom omažu započeo je riječima: kakav je to svijet u kojem je Borka Pavićević mrtva, a Vojislav Šešelj živ!!

 

Ne krije li se samo u toj jednoj rečenici poruka da antifašizam i Borkin i svih njenih suboraca, istomišljenika, pristalica nema alternative i da je ta borba protiv “svih šešelja ovog doba” iskonski cilj zbog kojeg  je Borkino internacionalno antifašističko djelo ostavljeno u amanet generacijama da ga slijede, nastave i razvijaju. Jer nema odustajanja ukoliko želimo moderan Balkan i život u njemu za koji se Borka zalagala cijeli život. Pisala je to i u svojim kolumnama. Jednu čak i iz Tuzle, nakon protesta 2014. U samo nekoliko pasosa opisana je naša surova zbilja. Preslikana u svoj bijedi i jadu.

 

Da se podsjetimo:

„Sanjao sam noćas da vas nema“ (Današnja parola iz Tuzle)

 I ja sanjam da ih nema, sanjam da ima svega drugog sem njih, sanjam kako bi bilo da ih nikad nije bilo i kako je bilo kad ih nije bilo, kako bi bez njih moglo biti, nikad kao nekad kad ih nije bilo, jer su sve čega su se dotakli uništili, sanjam da svi odu i odnesu sve što su pokrali, da nam ostave grobove i da nestanu i da nam ostave zemlju pustu, pa da počnemo iz početka. I da utovare i svoj nihilizam i svoju blasfemiju i cinizam i bezdušnost i arivizam i besramnost, varvarizam i svo svoje u zlato okovano nasilje i njima korisnu mržnju prema „drugima“, da odu sa svim ordenjem, vencima, pasošima, zastavama, čašama ispisanim njihovim grbovima, kalendarima sa likovima njihovih junaka, pored svetaca, da odu ispraćeni izdatim himnama i pesmama, istovremeno plačevnim i agresivnim.

I to je taj dvadesetogodišnji san, san koji se nalazi u dnu svakog sna, san koji budi da ustaneš i da činiš sve što možeš, san očajnika i u ljubavi najostavljenijeg, san o našoj zemlji bez njih. Onaj za koga smo u detinjstvu mislili da je sporedan i manje važan od svih naših pojedinačnih snova, od svake naše individualnosti, a onda presudan san. San o ljubavi i slobodi, o širini i veličini, o putovanju i saznanju, o mogućnosti ličnog i odabranog.

„Ono što te ne ubije, to te sjebe mentalno i momentalno“.

To kaže ostatak preživelog naroda, momentalno i mentalno nesjebanog.

„Političari!! Idite svi u pičku materinu“, drže parolu sarajevske sede glave još uvek kovrdžave kose, iz vremena kada u Bosni osnovna privredna grana nije bila obaranje i prodaja stabala, iz vremena kada je tranzicijski zvuk testera zamenio fijuk granata i snajpera. Na Konjuhu rano ujutro budi vas testera, a onda u daljini vidite kako jela klizi dok ne poklekne, i čujete kako pada samrtnim treskom. „To su bande, privatne pilane, čuvaju ih mitraljezima“, kaže Pašo, domar preostalog nekadašnjeg planinarskog doma.

 „Petog i šestog februara narod Tuzle digao je bunu protiv bande kriminalaca na vlasti koja više od dvadeset godina ubija i pljačka sve nas. Ovoj bandi je došao kraj. Radnici bez plata i zdravstvenog, studenti bez izgleda za posao, demobilisani borci na ivici gladi i na rubu pameti; naše majke i očevi, sestre i braća primorani su da idu po vojnim bazama u Iraku i Avganistanu; naši penzioneri kopaju po kontejnerima tražeći hranu.

A banda na vlasti? Oni imaju sve. Banda produbljuje podjelu među nama i krade naše pare. Ucjenjuje nas mitom i korupcijom samo da bismo jedva ostali živi. Banda kreditima baca u ropstvo našu djecu i unuke. Banda laže da mi krademo, a oni kradu. Banda nas tuče, baca suzavac i pušta pse na nas. Banda nas je opljačkala i raskućila! I ta banda nas zove bagrom!

Mi smo bagra zato što hoćemo da od svoga rada pošteno živimo? Mi smo bagra što hoćemo da svojoj djeci ostavimo ono što smo čestito zaradili?“ ( Front slobode – Proglas, Tuzla, 7. februar)

To što je sasvim jasno pokušaće svi da zamute. Nastaju teorije zavere, ona strašna i kao da su večita pitanja „ko stoji iza toga?“. Nema ništa izvan toga, a sve ostalo neće biti muk i poštovanje i prilaženje, već navlačenje i razvlačenje, jednom rečju silovanje – „jer je ona uvek morala dati nekakvoga povoda“.

Biće podmetanja nacionalnog, a i internacionalnog. I „izvinjavajućih zabluda“, retroaktivnih.

Činilo se devedeset i pete, nakon Dejtonskog sporazuma, da je najpravednije bilo da Bosna i Hercegovina bude odmah primljena u Evropsku uniju. Zbog nečinjenja devedesetih i zbog ogromne patnje do „izbijanja mira“. Zbog zasluga u prelamanju preko ljudskih života svih pitanja koja nisu samo bosanska i balkanska, već su evropska, između Evrope građana i Evrope država. Bogatih i siromašnih, „ulevo“ ili „udesno“. Nije tako bilo. Stoga „kriza“(samo se setite koliko je dugo rat u Bosni nazivan „krizom“) nije samo nenacionalistički „događaj“, već je i internacionalni.

Šta je prva poruka „onih koje niko ne predstavlja“ iz Tuzle?

„Protiv nacionalizma.“ To je prvo što ima da se razume. Sve ostalo je manipulacija.

„Gladni smo na tri jezika.“

„Šta ste? Bošnjak, Srbin, Hrvat, gladan.“

„Kada bogati pljačkaju siromašne je biznis, a kad siromašni uzvrate je nasilje.“

„Mediji nas ubiše. Policija odvodi ljude sa skupa i prebija. Roditelji dovode djecu da pokažu masnice.“ Poruka je u telefonu. Zovem. Uzdržani i strogi prijatelj, disciplinovan i organizovan na svaki način, profa i lingvista, Damir Arsenijević zagrcnjuje se između rečenica. Taj glas je dvadesetogodišnji bosanski glas. Na tri jezika.

Tone Tuzla u soli, neophodnoj za život. Ljuta trava na ljutu ranu. Drž se, Damire, drž se, Jasmina, Azra, Denise, Dževade Ibrahimoviću, Vehide, drugovi tuzlanski, vraćate nam so za život, hvala, Bosanci. Sve ostalo je neopisivo sranje, nadmetanje i lupetanje.

„Da nam živi, živi rad“, „Jedna ljubav za radničku BiH“, „Nacionalisti u službi krupnog kapitala“ – poruke iz Zagreba, Ljubljane i Beograda.

„Sanjao sam noćas da vas nema.“ Sanjam i ja da ih nema. Ostvario se san da vas ima.

Tako je pisala Borka. Uvijek u sridu kako bi se reklo, bez dlake na jeziku. Borke više nema, ali njeno djelo živi. Budimo poput nje!!



BoljaTuzla.ba


Komentari

Portal BoljaTuzla.ba (u daljem tekstu Redakcija) zadržava pravo moderacije tj. pregleda, brisanja, izmjene i svih drugih mogućih radnji nad komentarima/mišljenjima posjetilaca, u cilju održavanja konstruktivne, kreativne i kulturne diskusije, bez obaveze najavljivanja i/ili ranijeg obrazloženja. Komentari koji vrijeđaju ličnost, porodicu, bilo koje (javne ili privatne) osobe biće izbrisani i/ili izmjenjeni u skladu s Uslovima korištenja portala.

Dobrodošli na boljatuzla.ba

klikni ovdje i

Kaži šta misliš!

Unesite pojam za pretragu, a zatim tipku ENTER!

BoljaTuzla.ba SOC!AL

 

2012 © BoljaTuzla.ba - Sva prava zadržana. Kontakt | Impressum | Uslovi i pravila korištenja.
Stranica je optimizirana za Mozilla Firefox, Google Chrome i Apple Safari web browser. Preuzmite novi web browser!

 


Dobro došli!
Portal BoljaTuzla.ba vam daje mogućnost da iznesete svoje mišljenje, ideje, rješenja, probleme, najavite događaj u vašoj okolini - jednostavno: BoljaTuzla.ba je vaš medij!

Podržite nas na Facebook-u!