Nekoliko mojih kolega sa filozofskog, sa istorije, bave se pisanjem bajki. Ali ne za decu, kamo sreće, nego za odrasle, i isključivo za Srbe.Tako treba i da piše na njihovim knjigama — isključivo za Srbe i za one koji se tako osećaju.
Kada ih pitam: „Što obmanjujete ljude?“
Kažu: „Pišemo za svoj narod.“
Kažem: „Ali ima i drugih naroda. Istina nije nacionalna, nego univerzalna.“
Kažu mi: „Istina ne postoji, mi je stvaramo.“
Kažem im: „Stvara se na osnovu činjenica, a vas činjenice ne zanimaju.“
U njihovim knjigama, a i na nastupima na televizijama sa nac. frekvencijom, uvek je kao u onom vicu — na kraju Srbin ispadne najpametniji, a ako ne, onda je žrtva.
Čak i onda kada svi znaju da nisu u pravu, ili da su napravili grešku, nema veze.
Važno je da je Srbin, i srpsko, a gde je Srbija, tu je i istina.
Kada mi je dosadno, pustim njihove intervjue, čisto da vidim koliko im daleko ode mašta.
Uvek su uz vlast, koja im daje džeparac za pisanje bajki, i spremni su i najveće gadosti da opravdaju, i to sve u rukavicama i sa osmehom.
Gadljivi su na mnogo šta, ali nisu na Pink, Happy, Vučića…
Nisu žrtve zablude nego pohlepe.
Nisu naivni, kako se predstavljaju, nego pokvareni.
Da nisu, imali bi neku granicu. Ovi je nemaju.
Svet je za njih crno-beo, a oni su baš, eto, na beloj strani.
Kriterijum za istinu je Srbija. Srbija je centar univerzuma, i sve oko Srbije.
Ostali su zli, pokvareni, ali kao i u svakoj bajci, princ uvek pobedi i spasi princezu, ili kraljicu, a to je Srbija.
Imaju kolege sa kojima su dobri, koji sve to rade isto i u Hrvatskoj.
Pišu slične bajke, kao da ih prepisuju jedni od drugih, samo što gde ovaj stavi „Srbija“, ovaj drugi stavi „Hrvatska“.
Kolege, bajkopisci, uče jedni od drugih.
Posao je svetinja. Matrica koja se prodaje, kao i u svakoj zanatskoj radnji.
Ovi sve najgore o Srbima, ovi sve najgore o Hrvatima, ali kolegijalnost mora da se poštuje.
Bitan je kroj, mera.
I šta kupac traži, takav proizvod dobije.
Ako ste gladni srpstva, odete kod njih i nahranite se.
Nacionalizam malo-malo pa uzvraća udarac, a oni znaju sve to fino i lepo da upakuju, namirišu i zaslade.
A sve ono gorko i pokvareno da sakriju — kao da se nije ni desilo.
Tražena su roba na tržištu.
Isti takvi, u nekom drugom vremenu i sistemu, pisali bi neke sasvim druge bajke, sasvim suprotne od ovih.
Kakva potražnja, takva i ponuda.
Kada ne znaš šta misliš o nekoj temi, samo njih poslušaj u jutarnjem programu, i sve će da ti objasne.
Znate šta je najveći problem njihovih bajki?
Ne to što su slatke, izgovorene sa osmehom, kao uspavanke za laku noć.
Ne, nego što su bajke.
Tačnije, laži i izmišljotine opasne po život.
Gde se zarad nacije podvaljuje toliko toga ljudima koji nemaju, ili vremena, ili kapaciteta da se informišu na više strana.
Pročitaš njihove knjige, ili pogledaš neku od emisija, i tačno vidiš pisanje po šablonu.
Kao u matematici — imaš neki obrazac i onda rešavaš.
Uz to imaš i literarni dar, a i decu koja to podržavaju — pardon, nezreli ljudi — gladni takvih bajki, nespremni za dublje spoznaje.
I to je to.
Stvaraš nacionalnu istoriju.
Pardon, histeriju.
Ne objektivnu, opšteljudsku, tražeći svoje mesto u svetu i u odnosu na svetske događaje, nego ti si svet, ti si istorija, ti si univerzum, ti si smisao, ti si sve.
Po principu „mašta može svašta“, ali ne lična, nego kolektivna.
Nacionalizam je kolektivni narcizam.
A mali milion je drugih tema i uvida.
I svako ko se usudi to da dovede u pitanje — on je izdajnik, strani plaćenik, izrod.
Izdao si jer ne veruješ u nečije bajke.
Ne klimaš glavom.
Nego drugačije gledaš na stvari.
U nekom vremenu, pisci takvih bajki postaju nacionalne vođe.
I bajke postaju politički program.
A narod, koji ih je godinama slušao, slepo veruje u njih i kreće da ih sprovodi u delo.
Oni su nas – mi smo nevini, mi smo žrtve.
Sve drugo se zaboravlja i pod tepih.
I onda se kreće u lov na one koji ne veruju u njihove bajke.
Uz onu čuvenu: „Uvek treba biti na strani svog naroda, kakav da je, nemamo bolji.“
I na toj zameni teza, sve je dozvoljeno. Matrica jasna.
Ima se opravdanje za sve…
I šta ljudima ostaje?
Bajke.
Bajke nikada nisu aktuelnije.
I sve ih je više.
Kada smo poslednji put izmislili neku novu dečiju bajku?
Ili smo sve pokupili sa strane?
Ali zato u bajkama za odrasle smo glavni.
Ne u tom smislu, ni tim još nismo dorasli, a kamo sreće, bar one nisu nikoga ubile.
Znate zašto ih nemamo?
Zato što nas ovakvi tipovi konstantno j… u zdrav mozak svojim bajkama.
Tačnije, nacionalizmom.
Da o onim pravim ni ne razmišljamo, a dobro bi nam došle.
A i njima.
