Ko nije shvatio pakao Srebrenice, i pakao tih ljudi kroz koji su prošli, nije shvatio ništa.
Zamenom teza naseo je na priču da je sve to izmišljeno, i da su krivci, žrtve, a žrtve krivci.
Što se mene tiče, da mogu da biram gde bih danas da budem, na kom mestu, bio bih u Srebrenici.
Došli smo dotle da pomenuti 11. jula Srebrenicu, ne znači davati pomen žrtvama, nego zaboraviti druge.
Došli smo dotle da pomenuti Jasenovac, Vukovar, Bratunac, Sarajevo, Tuzlansku kapiju, Jajince, Banjicu, Jadovno, staro sajmište…
ne znači davati pomen žrtvama, nego ignorisati druge.
Šta god da pomeneš, čijim god žrtvama da odaš počast, ti zaboravljaš, ti si loš.
Ti si loš zato što ti je žao, što saosećaš, što te je stid na tuđi red…
Kada pišem o NATO žrtvama u Srbiji, kažu mi, zaboravljam Sarajevo.
Kada pišem o Sarajevu, kažu mi, zaboravljam Kosovo.
Kada pišem o Kosovu, kažu mi, zaboravljaš sve drugo.
A ne zaboravljam, niti imam lošu nameru, niti pišem kao nacionalista, koji sanja o nekoj svojoj etnički čistoj državi, nego kao čovek, koji u ljudima traži ljude.
Kada tri entiteta imaju svoju istoriju, gde je svaki isključivo žrtva i koji ne želi da čuje drugu stranu, dolazimo do toga da većina ćuti, ignoriše, ili žali samo svoje.
Ali meni su svi moji, i da li na to imam pravo?
Da verujem u zajedništvo među ljudima i narodima?
Moj je i Nihad iz Tuzle, i Marko iz Niša, i Šime iz Splita, i Bekim iz Prizrena, i Vukota sa Cetinja, i Đorđe iz Novog Sada, i Jaka iz Ljubljane, i Mersad iz Živinica.
Moja je Bosna, moja je Hrvatska, moja je Srbija zato što su tamo moji ljudi.
Podjednako sam bio potresen nad svim žrtvama dok sam posećivao logore, spomen mesta, ne razmišljajući o nacionalnostima, veroispovestima.
Mesta stradanja su mesta katarze, pročišćenja.
Ako toga nema, nema ničega.
Zato, ovog 11. jula, pominjem Srebrenicu, kao jednu od najbolnijih stranica XX veka.
I znate šta je dobro, 29 godina posle?
Što se ništa slično, ni približno slično, na ovim prostorima, od tada nije ponovilo.
Srebrenica je jedini grad gde sam zamolio da ne održim nastup.
A imao sam poziv, bilo me je najiskrenije sramota.
Kako pričati o lepoti života ljudima koji su, svako od njih, izgubili, u jednom danu na desetine svojih najbližih?
Šta da im pričam, kada se stidim?
Kao što me bio stid kada mi je na nastupu, u Trebinju, bio otac Srđana Aleksića.
Šta reći takvim ljudima?
Da li je moja priča, pa i ova, dostojna stradanja svih tih ljudi?
Zato me sramota.
I nisu stradali u Srebrenici neki tamo ljudi, turci, poturice, mudžahedini, nego naši ljudi, moji ljudi.
I nisu u Jasenovcu stradali neki tamo ljudi, četnici, i ne znam ko, nego naši ljudi, moji ljudi.
I nisu u Vukovaru stradali neki tamo ljudi, ustaše, nego naši ljudi, moji ljudi.
I gde god da su bila stradanja, stratišta, masovne grobnice, nisu stradali neki tamo ljudi, nego naši ljudi, moji ljudi.
Ne moji srpski, bošnjački, hrvatski, ne moji pravoslavni, muslimanski, katolički.
Ne.
Nego naši ljudi, moji ljudi.
Ljudi.
Ljudi kao ti i ja.
Koji su isto možda pisali ljubavnu poeziju, spremali se da gledaju neko njihovo finale evropskog prvenstva, voleli Balaševića, sanjali o nekoj ženi, podizali decu, ili još uvek bili deca, planirali nečemu da se posvete, ili već bili duboko u tome.
To su ljudi koji su slušali muziku koju mi slušamo, voleli iste filmove, govorili istim jezikom.
To su sve naši ljudi.
Ne mogu da žalim više jedne od drugih, svih mi je žao.
I proganja me sve to.
I znate šta je dobro u svom tom zlu?
Što nas je bar sada dovoljno i što smo sada u stanju da zaustavimo da se ponovi nešto slično.
Dovoljno nas je.
Naš put nije u prošlost, nego u budućnost.
Zato ću mojoj ćerci, ako je budem imao, dati ime Bosna, kao spoj različitosti, kao spoj ljubavi svih tih ljudi.
Kao sećanje na jedan narod koji je bio u stanju možda najviše da veruje i voli.
Možda je zato toliko i stradao.
Da moja Bosna, koja tek treba da se rodi, bude plod jedne velike ljubavi.
I da naša Bosna, odavno rođena, to bude.
Muka mi je više podela, brojanja krvnih zrnaca, večitog traganja za mržnjom, i tamo gde je nema.
Želim, i hoću, a to sam doživeo bezbroj puta.
Da kada odem, od Đevđelije, pa do Triglava, srećem naše ljude koji ne traže u meni neprijatelja nego prijatelja.
I hvala im na tome.
Ovaj tekst je posvećen i njima, koji su mi širom otvorili vrata, neopterećeni odakle dolazim, nego šta im značim kao čovek, i šta budim u njima.
Na tome treba da radimo.
To je naša misija.
To je naš put.
Zato najiskreniji naklon žrtvama Srebrenice.
Uz svest da smo svi mi, više ili manje, bili žrtve pogrešnih politika gde su milioni ljudi platili glavom.
Da se to više ne ponovi.
I da gradimo mostove preko kojih ćemo svi zajedno prelaziti, recitujući poeziju, zagrljeni, ne odričući se ni Tina Ujevića, Meše Selimovića, Maka Dizdara, Alekse Šantića, Izeta Kike Sarajlića, Petra Kočića…
Sve smo to mi.
Sve to čini naše biće.
To je moja poruka na današnji dan.
I svakog 11. jula.
Dajem reč.
Ljubav dragi moji, ljubav.
I veze, u svakom smislu, koje će da nadjačaju sve ostalo.
I svakog zlonamernika, koja će da pljune na žrtve, pa i ovaj tekst, koji je napisan sa najiskrenijom namerom, sa željom da ljudi shvate da nisu sami.
I KOJI U ČOVEKU TRAŽE ČOVEKA.
