Do neki dan pojam inkluzija za mene je značio isto što znači i za 99,99 posto naših građana.
Mogao bih reći da imamo jedno potpuno stereotipno razmišljanje, shvatanje i poimanje pojma koji bi danas više nego ikada trebao što prije da se shvati i izvan svoje omeđene definicije.
Jedan razgovor, jedna životna priča, jedno potpuno drugačije shvatanje života i nekonvencionalno gledanje na društvo stvorilo je kod mene sada jednu drugu sliku o tome kome je danas zapravo inkluzija potrebnija.
Prije par dana u prostorije GO Platforme za progres Tuzla ušla je mlada djevojka uz pomoć pomagala za kretanje. Reče da se zove Adna Memić, i da je članica Platforme za progres. Kaže Adna da je došla da ponudi svoj doprinos, želi pomoći stranci u definiranju problema s kojim se suočavaju osobe sa određenim poteškoćama. Cerebralna paraliza s kojom živi ne sputava Adnu da bi živjela život punim plućima već je samo ograničava da dođe tamo gdje je naumila. Ne leži problem toliko u njenoj dijagnozi koliko zapravo problem leži u društvu.
Počinje tako Adna svoju priču. Završava studij na Edukacijsko-rehabilitacijskom fakultetu, zaposlena u jednoj organizaciji i piše. Napisala je knjigu Tajanstveni čovjek, a najavljuje i drugu uskoro. Zbog Covid-a 19 nije imala promociju ni prve knjige koju je trebao promovirati naš tuzlanski pjesnički autoritet Šimo Ešić. A kada Šimo za nekoga kaže da je briljantan um onda se njegova poštuje. Ostaje nam sada samo da uradimo propušteno, a što smo sebi i dali u zadatak. Stoga, promocija će biti uskoro, i to sa Šimom Ešićem kao glavnim promotorom.
Na kraju rezimirajmo ovu priču zajedničkim odgovorima na par pitanja.
Poštovani čitaoci šta vi mislite na koga se zapravo treba da odnosi inkluzija?
I ko treba da bude uključen u život većine nekim inkluzivnim programima?
Da li osobe poput Adne koje društvu žele prvo nešto da daju i da mu pomognu, pa tek onda od društva da nešto i očekuju ili je inkluzija potrebna nama koji činimo veliki procenat onih koji danas skoro pa nezainteresirano i bez ikakve empatije živimo ove svoje živote otuđeni prvo od svog sociološkog značenja čovjeka kao društvenog bića, a od društva očekujemo sve.
Ovo bi se moglo nazvati i zamjenom teza.
A Adni čak nije potrebna nikakva inkluzija da bi participirala i u političkom životu ovog grada, ona je sama zauzela svoje mjesto.
Građani će ubrzo moći vidjeti i koje.
