Još jedna saobraćajna nesreća sa smrtnim ishodom. Ovoga puta poginuo je motosiklista, a to je poslije pješaka najugroženija kategorija učesnika u saobraćaju.
Šta reći nako ovoga? „Neko nije pazio i idemo dalje“.
Ali sutra svako od nas može biti u koži ovoga nesretnog motocikliste i završiti tragično u nekoj sutrašnjoj saobraćajnoj nesreći. Ceste se nam loše, propusnost na cestama veoma slaba, dosta loše održavanje cesta i puteva, zastario vozni park, niska saobraćajna kultura, i još puno toga. Sve ovo navedeno dovodi nas u svakodnevnu opasnost da budemo učesnici neke saobraćajne nesreće. U TK nemamo niti jednog metra autoputa ili brze ceste. Da barem imamo na kritičnim dionicama treću traku da se poveća propusnost saobraćaja, a time i podigne sigurnost.
Šta onda uraditi? Ugledati se na one koji su bolji od nas i od njih preuzeti dobre prakse koje se mogu kod nas primjeniti, i unaprijedidi ih u skladu sa mogućnostima i našim specifičnostima.
U Finskoj ima izreka „nesreća nikada ne dolazi najavljeno“. Oni u saobraćaju primjenjuju slojevit sistem sigurnosti koji rezultira sigurnijim cestama, sigurnijim vozilma, sigurnijim brzinama i boljom skrbi nakon nesreće. Nešto od ovih strateških pristupa možemo preuzeti odmah. Potrebno je da svi nivoi vlasi u TK (i kantonalna i sve lokalne) hitno i ozbiljno porade na unapređenju putne infrastrukture i izgradnje brzih cesta prema Orašju, Doboju, Zvorniku i Kladnju.
Time bi Tuzla i TK bili u prilici da, primjenom sveobuhvatnih mjera sigurnosti u saobraćaju, svedu smrtnost u saobraćaju na nulu. Za sada, mi obični smrtnici, samo možemo izraziti saučešće porodici i prijateljima poginulog motocikliste, i nadati se da neko od nas nije sljedeći.
