Tihi i nenametljivi virtouz čija se karijera proteže dugi niz godina. Od tuzlanskih Terusa, preko YU grupe i saradnje sa nekim od najvećih imena iz rokenrol priče ovih prostora. Autor čije su pjesme ušle u narod. Mnogi su možda pjevušili “Kosovske božure” ili “Samu”, a da nemaju pojma ko zaista stoji iza tih kompozicija. Gitarista gospodske, potpuno osobene i prefinjene tehnike, koju je vrlo teško “uhvatiti” i kopirati. Kada je čuo da dolazi u Sarajevo da studira Muzičku akademiju, Brega mu je odmah ponudio da stanuje kod njega, a sve u nadi da će uspjeti da pokupi nešto od njegovog sviračkog manira. No teško je to išlo, pa čak i kada je “namazani” Bregović u pitanju. Jedan od četiri “kongresmena” rok gitare – Miodrag Bata Kostić.
Čovjek koji se nikada nije gurao u prve redove, već su mu oni pripali sasvim zasluženo, zahvaljujući prije svega njegovoj izvanrednoj muzikalnosti i sposobnosti da svoje emocije pohvata u pjesmu i rasprostre ih poput bisera pred nas, mameći nam osmjeh, uzdah a možda i poneku suzu. O njegovoj ljudskoj strani izlišno je i govoriti. Valjda i nema nikog iz domaće rokenrol priče kome skromnost tako dobro stoji, a da ujedno ima toliko razloga da bude neskroman.
- Rođen si u Ulcinju. Kada si se preselio u Tuzlu …
Došli smu u Tuzlu kada sam imao sedam godina. Ćale je procjenio da nemam neku perspektivu za školovanje u Ulcinju, to je tada bila kasaba. Tek kasnije se taj grad razvija zahvaljujući ekspanziji turizma, ali tada je to bila baš duboka provincija. Moj otac je to dobro procjenio. Imao je u Tuzli nekog prijatelja koji ga je pozvao da dođe i on je na početku tamo bio sam godinu dana, dok nije stvorio uslove da se preseli porodica.
- To znači da si u Tuzli pošao u prvi razred.
Da. U Tuzli sam se školovao kompletno. Jedino sam na prvoj godini Muzičke akademije godinu dana bio u Sarajevu, a drugu i treću godinu sam završio u isturenom odjeljenju te akademije u Tuzli, koje je baš u to vrijeme otvoreno. Moj smjer je trajao tri godine.
- Znam da si se vrlo mlad priključio tuzlanskoj grupi Terusi. Kakvu ulogu u svemu tome je imao Zoran Paki?
Zoran Paki je za mene važniji od Muzičke akademije. On je moj muzički otac, ako mogu tako da kažem. To je čovjek koji me je uveo u muziku i stvorio moje muzičke temelje. Stvar je u tome da sam ja veoma brzo napredovao, a on mi je na tom ulazu širom otvorio vrata. Poslije toga sam se nadograđivao sam i čudio sam se kako mi sve to lako ide u odnosu na neke druge u okruženju koji su sve više zaostajali. U Teruse sam ušao kada sam bio sedmi razred osnovne škole, imao sam nekih dvanaest-trinaest godina, oni su tada već bili momci u zrelim godinama, studenti Tehnološko rudarskog fakulteta. Tako je i nastalo ime grupe, od tih početnih slova: TE-RU-SI. (TE-hnološko Ru-darski S-tudenti, op. autora). Bio sam klinac u odnosu na njih i na preporuku jednog našeg komšije i prijatelja, Zoran je došao da me čuje, jer su tražili solo gitaristu. Mnogo godina kasnije, kada sam već svirao u YU grupi i počeo da gradim svoju profesionalnu karijeru, pitao me je da li sjećam tog našeg prvog susreta. Odgovorio sam da to ne mogu nikada da zaboravim. “Smrzao” sam se tada, jer on je bio veliki autoritet, svirao kontrabas, već je i tad ušao u neke džez varijante. “Bio si tada početnik, ali sam vidio da si veliki talenat, zato sam te i uzeo u grupu”, rekao mi je.
Foto: Privatna arhiva
- Ko je tada još bio u postavi?
Zoran je bio osnivač grupe, on je svirao bas gitaru, Tomislav Križan ritam gitara, bubnjar je bio Mustafa Hadžiefendić Mufo, pjevao je Saša Mijoković i ja sam bio solo gitarista. To je bila originalna postava.
- Vjerujem da su svirke odmah krenule.
Da, odmah smo počeli da sviramo u tamošnjim prostorima. Tu je bio “Partizan” (Društvo za tjelesno vaspitanje “Partizan”, prostor u kome su se nekada održavale igranke u Tuzli, op. autora), pa tadašnji Dom omladine, koji je kasnije srušen, to je bila jedna stara zgrada, potom u studentskom domu itd. Pola repertoara tog vremena su bili Šedouzi, a pola rokabili, odnosno ti počeci rokenrola: Čak Beri, Tomi Stil, Elvis Prisli, Fets Domino… Potom su se pojavili Bitlsi, Bič Bojsi, Holisi i ti neki pop bendovi, pa smo i to počeli polako da ubacujemo u repertoar.
- Ta prva postava Terusa je, koliko znam, opstala sve do tvog prelaska u YU grupu, a sa drugom postavom si snimio dva singla.
Da, upravo tako. Ja sam ‘71. godine došao u Beograd i počeo da sviram sa YU grupom, a Terusi su osnovani ‘64. godine. Jednom smo, u hotelu “Jadran” u Ulcinju svirali ljetnju tezgu, a Boka (Velibor Boka Bogdanović, bubjar, op. autora) je svirao sa zemunskim Plavim dečacima u tamošnjoj osnovnoj školi. Tu sam se upoznao sa njim i to naše prijateljstvo će potom potrajati dugi niz godina. Boka će kasnije početi da svira sa braćom Jelić i Brankom Marušićem Čuturom u čuvenim Džentlmenima, da bi potom njih trojica odvojili od Čuture i osnovali YU grupu. Singlove koje pominješ smo snimili sedamdeset pete – šeste godine. Taj prvi singl (“Vrati se”/Živim u svom svijetu”, Diskoton 1975. op. autora) je bio dosta zapažen. Recimo Točak se vrlo povoljno izrazio o mom solu koji sam tu odsvirao. Rekao je da je to najbolji solo koji je on čuo na nekom singlu. Time mi je dao veliki kompliment.
- Ti dolaziš u YU grupu upravo na Bokin predlog.
Mene je predložio Boka, ja do tada Jeliće nisam ni poznavao. Međutim, nisam mogao da budem u toj prvoj postavi jer sam tada bio četvrta godina srednje muzičke. Žika, Dragi i Boka su došli kod mene u Tuzlu da razgovaraju u vezi toga, a ja sam u to vrijeme bio na polugodištu četvrte godine. Bilo mi je veoma važno da završim školu. Međutim, Žika je rekao da oni ne mogu da čekaju i da moraju krenuti sa radom. Potom je u prvoj postavi YU grupe bio Mive Okrugić (Miodrag Mive Okrugić, klavijaturista, op. autora.). Međutim, to nije dugo trajalo, možda nepunih godinu dana. Neki razlaz se dogodio između njih, pravo da ti kažem, ni dan-danas ne znam o čemu se radi, uglavnom Mive ispada iz kombinacije i ja sam opet bio aktuelan. U međuvremenu, završio sam srednju školu, oni su me opet pozvali pa sam tako “utrčao” u YU grupu ‘71. godine.
- Interesantno je da je YU grupa od samih početaka svirala tvoje kompozicije.
Ja sam već tamo negdje na kraju šezdesetih, dok sam još bio u Terusima, osjetio neku unutrašnju potrebu da pravim svoje pjesme. Prvi snimak koji je YU grupa uopšte napravila, bio je za potrebe Radio Beograda, odnosno emisije “Veče uz radio” koju je vodio Nikola Karaklajić i to je bila moja kompozicija “Čekam te”. Nikola je bio vrlo značajan čovjek i insistirao je na autorskom repertoaru, pa su tako dobili termine u “Studiju VI”. Poslao sam im traku sa tom kompozicijom, oni su malo preuredili aranžman i napravili svoj prvi snimak. Kada sam postao član YU grupe odmah smo snimili moju pjesmu “Mala Džoj” i tu sam već počeo ozbiljno da se bavim autorskim radom.
- Pored ovih kompozicija koje si pomenuo, ti se faktički kao autor pojavljuješ već na drugom singlu YU grupe, sa kompozicijom “Bio jednom jedan pas”.
Tako je. To je drugi singl YU grupe. Uzgred budi rečeno, tu sam kompoziciju nedavno prearanžirao i sredio, tako da to sada mnogo bolje i zrelije zvuči. Imam namjeru to ponovo da snimim, ali vidjeću u kojoj varijanti, svakako ću promijeniti tekst. Što se tiče originala, dogodilo se da je na probi, kada sam odsvirao taj lajt-motiv koji se ponavlja kroz pjesmu, bio prisutan pokojni Pavle Nik, slikar. Kako nismo imali tekst, on je predložio da uzmemo taj koji govori o kuharu i psu. Tako je i bilo, mada mi se iskreno rečeno, taj tekst nikada nije dopadao. Ako to budem ponovo snimao zamoliću Nikolu Čuturila da napiše nešto novo, možda isto o psu, ali da to bude plemenito.
- YU grupu je u dobroj mjeri proslavio taj njihov etno opus, da se tako izrazim. Tvoje zasluge su tu zaista vrlo značajne. Kako si došao na ideju da praviš takve kompozicije? U to vrijeme etno zvuk nije bio toliko prisutan u rok muzici. Naravno, kasnije će neke grupe, poput Bijelog dugmeta to vrlo vješto iskoristiti.
Možda sa tim ima veze činjenica da sam rođen u Ulcinju, a tamo je kao što znaš, većinski albanski živalj. Oni su baš muzikalni, puni su ritma i ja sam to slušao od malih nogu. To je taj neki južnjački melos kakav imaju Makedonci i Bugari, sve je nabijeno takvom ritmikom da je to zaista začuđujuće i vjerujem da sam sve to imao negdje u podsvijesti. To mi je jedini logičan odgovor na ovo pitanje. U startu sam vidio da se to dobro “lijepi” i da je to odlično za rok bend.
- Ima dosta tvojih kompozicija u tom maniru.
“Kosovski božuri”, “Sama”, “Opasno te volim”, “Ima nade”, “Majko, žedan sam”, “Posle snega nema tragova”… To su sve pesme u tom fazonu.
- Nekoliko puta si odlazio iz YU grupe pa se vraćao?
- Veruj mi da se ni sam više ne sjećam tih datuma, ali sam svakako tri puta odlazio i vraćao se. Prekidao sam saradnju i zbog vojske, zbog studija i raznih drugih stvari.
-
- Ali si definitivno iz YU grupe otišao ‘93. godine.
Da i to iz jednog jedinog razloga. Ja YU grupu nikada nisam doživljavao kao porodični bend. Dragi i Žika jesu braća, ali to je njihova stvar, bend je svakako nešto sasvim drugo. Međutim, kada je to sve više počelo da poprima takvu varijantu, nisam se više osjećao prijatno jer ja sam jedan od onih koji je postavio temelje u toj priči i smatram da sam zasluživao ravnopravni status. No pošto se sve to polako pretvaralo u porodičnu priču, odlučio sam da to definitivno napustim i to je jedini razlog za takvu odluku. Smatrao sam da tu treba da se osjećam kao u svojoj kući i da je to naše, međutim, oni su smatrali da je to njihov bend. Onda sam rekao – doviđenja, prijatno. A uzgred, kada već sve to pominjem, van toga naši odnosi su bili odlični, nikada nismo imali nekakve nesporazume i konflikte, nikada oni nisu podigli glas na mene i slično. Njima nije ni bilo jasno zašto odlazim, ali ja sam tako odlučio i to je bilo definitivno. Nisam se pokajao ni jedne sekunde. Ostali smo veliki drugari, čujemo se telefonom i viđamo. Baš mi je Dragi rekao da će ovih dana svratiti do mene u vezi nekih pjesama.
- Jesu li te zvali da se vratiš?
Trajalo je to možda nekih par meseci. Zvao me je Dragi, potom i Žika, pa je jedan naš menadžer htio da nas okupi i da se tu vidi šta je i kako je, u čemu je problem. Ja sam u tom trenutku bio dosta nedefinisan prema njima, nisam pojašnjavao tu situaciju do kraja, jer sam smatrao da bih time samo iskomplikovao stvari. S druge strane, bio sam uporan i rekao sam da osjećam kako je vrijeme da zatvorim tu knjigu. A evo, kao i što sam vidiš, poslije je na moje mjesto došao Pera (Petar Jelić, op. autora) i to je sad definitivno porodični bend.
- Pera je tvoj učenik. Kad sam ga nedavno intervjuisao baš je pominjao da je dolazio kod tebe na časove.
Naravno, on je jako simpatičan momak i to je sve bilo O.K. On se stvarno uklopio u tu njihovu priču, a u grupu je došao na predlog Raše Đelmaša, mada to nema nikakve veze, on se tu zaista odlično snašao.
-
- Kada si te ‘93. godine napustio YU grupu, jesi li imao neki plan kako i šta dalje?
Nisam imao nikakav plan. Pravo da ti kažem ja sam pomalo inertan tip. Dok sam svirao u YU grupi, Žika je vodio bend, moje je bilo da pravim pjesme i da sviram. Evo sad kada sam objavio ovaj posljednji album za Croatia Records, prvi put sam došao u situaciju da se bavim organizacijom svega, a to mi stvarno nije blisko.
Foto: Privatna arhiva
- Nakon odlaska iz YU grupe prvi tvoj ozbiljniji angažman je bio na solo albumu Borisa Aranđelovića “Milion godina” iz 2001. godine.
Jeste, ali ja sam tu pomagao. Tu je još bio i Laza Ristovski, Ranđa iz Nevernih beba… Naravno, to je Borisov album, ali sam tu dao pun doprinos. Mislim da je tu četiri ili pet mojih kompozicija. (Na albumu “Milion godina” nalazi se šest Batinih kompozicija, op. autora)
-
- Boris te ja izuzetno cijenio i poštovao.
Nas dvojica smo bili kao braća. Dolazio je kod mene, volio je i poštovao moju suprugu Sunčicu i ona njega naravno. Mog pokojnog sina je baš volio. To nije bila saradnja samo na tom profesionalnom nivou, već je to bio jedan bratski odnos. Boris je kasnije nosio taj svoj CD u Holandiju i pričao mi je da tamo ljudi nisu mogli da vjeruju da postoji ovdje tako nešto. Ali evo, odlaze ljudi nažalost, kad im još nije vrijeme, pa i Boris više nije sa nama.
-
- Jedno vrijeme bio si u grupi Rock stars, objavili ste album “Idemo dalje” 2007. godine.
Taj album sam snimio u Sarajevu sa dobrom ekipom. Tu je recimo bio klavijaturista Sinan Alimanović, to je najbolji muzičar koga sam vidio i sreo u životu. On je svjetski baja, sad je bio u Americi, svirao je tamo sa nekim najvećim imenima, fantastičan lik stvarno. Takođe, odlično svira Hammond klavijature, pa je na tom albumu upravo i bio u toj ulozi. Pored Sinana i mene, tu su još i basista Mustafa Muće Sušić, bubnjar Damir Sinanović Bumbar i pjevač Elvis Garagić. Dobro smo uvježbali materijal, pa snimanje nije potrajalo duže od petnaestak dana.
-
- Muće je iz Tuzle, tako da tvoja veza sa tim gradom još uvijek traje.
Ma on je sjajn lik, a Tuzla je baš rokerski grad. U gradu od sto hiljada ljudi postoji i radi pedeset bendova. Dok je Muće bio direktor tamošnjeg Doma mladih, on je sve to mnogo dobro organizovao, okupio te bendove koji su tu dobili prostor za vježbanje, bilo je tu svih mogućih muzičkih pravaca. Muće je organizovao i snimanje našeg albuma u Sarajevu. U toj postavi smo imali par nastupa i u Splitu gde bi nam se pridružio Peco Petej (bubnjar iz Splita, član grupa Time i Indexi, radio u Londonu sa nekim poznatim muzičarima, između ostalih i sa Stiv Vinvudom, op. autora). Peco je takođe svirao sa nama kada smo u Splitu gostovali kao Rok misija, dakle u varijanti sa Krletom i Ranđom.
-
- Rok misija je jako interesantna priča. Tu si sarađivao sa našim vrhunskim gitaristima Draganom Jovanovićem Krletom, Josipom Bočekom i Sašom Ranđelovićem Ranđom, a 2008. godine, objavili ste album “Zeitgeist”. Na tom ostvarenju učestvovali su i brojni gosti. Nabrojaću samo neka imena: Dado Topić, Ana Popović, Dragi Jelić, Bilja Krstić, Maja Odžaklijevska, Kornelije Kovač, Dragoljub Ilić Ilke, Joško Hartl, Dragomir Milenković Joga…
To je bio ozbiljan projekat. U jednom dužem periodu nas četvorica smo možda imali jedno desetak nastupa i mogu da ti kažem da je to zaista bilo fantastično. Nažalost, nismo imali medijsku podršku, nismo imali menadžera koji bi to gurao i sa te strane možemo reći da je to bio nedostatak te priče. To smo radili jedno godinu dana, onako, sasvim opušteno, bez ikakve žurbe. Bilo je dana da se okupimo, pijemo kafu i ne sviramo uopšte, naravno sutradan bi nastavili sa snimanjima. Krle se tada pokazao, ne samo kao vanserijski gitarista, nego i kao fantastičan producent. On je sveukupno gledano, sjajan muzičar. U suštini, možeš ti sve dobro da odsviraš i da budeš zadovoljan, ali ako to neko produkcijski upropasti, sve će vrlo neubejedljivo djelovati. To je nevjerovatno važna stvar. On je radio i aranžmane za moje pjesme koje su na tom albumu. Kad vidiš da je čovjek maher, izmakneš se i kažeš – evo izvoli, radi. Nema potrebe da se komplikuju stvari.
- Godine 2006. si dobio nagradu “Davorin” za gitaristu godine. Da li je to prva nagrada uopšte, koja ti je dodjeljena?
Da, intersantno je da je tada prvi put ustanovljena ta nagrada. Do tada su bile nagrade za bend, za pjevača, muzičku nadu godine itd. To je prva nagrada koju sam dobio, inače mene nagrade mimoilaze. (smijeh) Ako ne računamo one zahvalnice iz džez udruženja, jednom godišnje.
- Kada bi izdvojio gitariste sa ex YU scene, koga bi pomenuo?
Ima dosta mladih ljudi koji vladaju instrumentima, koji su virtouzi, ali isuviše malo muzike čujem u tome. Mnogo tehnike, malo muzike. Kako sam i sam gitarista i muzičar starijeg kova, odgovor na to pitanje se vrti oko imena kao što su Vedran Božić, Josip Boček, Dragan Jovanović Krle, Saša Ranđelović Ranđa… Ranđa je malo mlađi, ali i on je prešao pedeset. To su gitaristi koje ja volim, koje poštujem i cijenim, oni su mi bliski. Oni imaju znanje, imaju tehniku, ton. Imaju sve.
- Šta misliš o Točku?
E vidiš, sad ispade da sam na njega zaboravio. Naravno i on je svakako u toj ekipi, ali ako ga već pominjemo da budem iskren: Bio mi je mnogo bliži u danima Smaka, u ono vrijeme prije i poslije “Crne dame”. Tu je on odsvirao svoju životnu partiju, tu je pokazao svu svoju muzičku raskoš, potom je imao tu unutrašnju potrebu da istražuje, da eksperimentiše. U redu, ja to svakako poštujem.
Foto: Privatna arhiva
- Stefanovski?
Tu se ponavlja priča. Opet mi je najbliži bio dok je svirao u Leb i solu. Tu je pokazao kakav je virtouz, kakve kompozicije može da napravi, to je stvarno neponovljivo. Šta god i koliko god je svirao poslije toga, temelj njegove svirke i muzike je Leb i sol, ma koliko on možda želio da se otrese toga ili da to ne priznaje ali gledajući sa strane, mislim da sam u pravu i da je Leb i sol njegova životna partija. On je stvarno vanserijski, fenomenalan svirač i pravi intelektualac. Njega poštujem beskrajno. Kada su takvi likovi u pitanju kao Točak i Stefanovski, svi komplimenti.
- Za očekivati je da ti tako nešto kažeš.
Da sam nešto drugo rekao, vidio bi u meni čovjeka koji ima lošu nameru, koji je neiskren, ljubomoran, pakostan. Ne možeš o takvim ljudima i muzičarima govoriti ništa loše. Onaj koji o njima govori loše u problemu je nekom. Sva sreća ja takav problem nemam. Uvijek ću rado da odam poštovanje čovjeku koji je ispred mene, koji je bolji nego ja.
- Pa dobro, nije muzika sport pa da izmjerimo ko je i koliko bolji.
Da, da. Ali uopšte to ne posmatram sa pozicije nekoga ko ima nekakvu namjeru da se pozicionira iznad nekoga i slično. To mi ne pada na pamet i sretan sam što nisam takav čovjek. Ja čak i ne smatram da je to neka moja zasluga. Tako sam rođen, tako sam vaspitan, to sam ijod roditelja tamo gdje sam ponikao, nisam to smišljao, već sam po prirodi takav čovjek i to mi je drago.
- Pomenuo si malopre mlade ljude koji su virtouzi na svom instrumentu. Zašto u ovom vremenu tehnika preovladava nad onim umjetničkim u muzici, nad emocijama, u odnosu na ono što je stvoreno nekada? Pričao sam o tome i sa drugim ljudima pa me interesuje tvoje mišljenje.
Foto: Privatna arhiva
Razlike su zaista velike. Mi smo prve snimke radili u državnim studijima. A sada sa dve-tri hiljade eura, možeš da napraviš solidan kućni studio i da snimaš po cio dan. U tom smislu vidim i to što si pitao u vezi emocija. To je razlika u vremenu, dakle jedna generacijska razlika, mentalni sklop ljudi se promijenio, ne samo u muzici, već i mnogo šire i to se osjeća u svim sferama života. Ne može to više da se promijeni i okrene, vrlo teško bi to bilo. Ova mlađa generacija je impresionirana tehnikom i to je tako. Pazi, volim i ja tehniku i svaki dan sam sa instrumentom nekoliko sati, uvijek nešto pronalizim novo, uvijek je prisutna ta borba da što bolje vladaš instrumentom. Ali ja ne napuštam muziku. Uvijek razmišljam da napravim nešto iz čega će se čuti muzika, da se tu čuje pjesma, kompozicija, a ne da prođem nešto, a ti ne znaš šta si čuo. Da to ne bude neka jurnjava po gitari, pa poslije ide priča da ljudi strašno sviraju, ali velikoj većini uopšte nije jasno o čemu se tu zaista radi. Znaš i sam kako je to. Ljudi “otkidaju” kako sviraju, a ne možeš da zapamtiš ni jednu njihovu pjesmu. Pratim ta dešavanja danas i primjećujem da onima koji tako sviraju uglavnom fali malo muzike. Naravno, ima i tih par frajera koji imaju sve. I virtouznu tehniku i vrhunsku muziku i to su stvarno genijalci. Tu mogu da pomenem Frenk Gambalija ili Džo Bonamasu koji je recimo bluz svirač, ali ujedno vlada strahovitom tehnikom, pa recimo Erik Gejls. Sve su to ljudi koji impozantno vladaju instrumentom, ali iz njihovog sviranja se čuje muzika. No takvi su ipak rjeđi. S druge strane, viđao sam puno onih koji “otkidaju”, bude čovjek time impresioniran, ali kad to prođe ne sjećaš se više ni šta si čuo.
- Godine 2020. si objavio album “Staro gvožđe”.
Prije nekog vremena sam montirao svoj kućni studio u kome sam počeo da pravim pjesme. Kada sam složio taj repertoar došao je Cvele (Miroslav Cvetković Cvele, op. autora) i to mu se dopalo, pa sam praktično preko njega realizovao taj album jer on je imao taj kontakt sa Croatia Records. Povoljno su se izrazili o tome, ne mogu da kažem da su sad postavljali neke uslove, ali mi je na jedan indirektan način rečeno da ako je već album objavljen, valjalo bi ga i promovisati, odnosno da bi trebao da imam bend. Tako je došlo do toga da oformim grupu Bata Kostić Company.
- Ko je pored tebe još u bendu?
Kada sam pravio te pjesme, nisam razmišljao o bendu uopšte, ali s obzirom da mi je i Cvele rekao – “Bato, ovo ti je uzmi ili ostavi”, počeo sam polako da sklapam bend. Sjetio sam se Bože (Nenad Božić basista, ranije svirao u grupama Suncokret i Vruć vetar, op. autora) s njim sam jedne godine svirao na Adi Bojani, on je fantastičan čovjek i vanserijski muzičar. Interesantno, on je uvijek bio u nekim postavama gdje ga ljudi jednostavno nisu kapirali ni kao muzičara ni kao pjevača. On pjeva u toj nekoj donjoj lagi, nekome to “legne”, nekome ne, meni to stvarno ne smeta. U toj prvoj postavi bili su još neki ljudi, bubnjeve je recimo svirao Isidor Gerić. Imao sam peh oko tog albuma, krenula je pandemija koja je sve to zaustavila u startu, pa sam to iskoristio da napravim neke izmjene u bendu. Za bubnjara je došao Jura (Slobodan Jurišić Jura, op. autora), bliži mi je generacijski, stari smo drugari i baš smo imali želju da sarađujemo u nekoj varijanti. Boža mi je preporučio jednog gitaristu, on je iz Zrenjanina, odličan je, ostavio je vrlo dobar utisak na mene, ime mu je Igor Dunđerski. Međutim, sve to još uvijek stoji zbog pandemijie. Bio sam ovih dana kod Ganeta Pecikoze (Dragoslav Gane Pecikoza, bubnjar i jedan od najpriznatijih menadžera u ex YU, op. autora) i razgovorao o mogućnosti da preuzme inicijativu oko svega toga, jer kao što vidiš dolazi polako do popuštanja ovih mjera što će nam omogućiti da krenemo sa promocijom albuma, veoma mali broj ljudi uopšte i zna za to.
- Koliko ima pjesama na albumu “Staro gvožđe”, jesu li to nove kompozicije ili ima i nekih iz ranijeg perioda?
Ima sveukupno jedanaest kompozicija, deset potpuno novih i jedna stara – “Poleti ptico”. Tu sam poslušao jednog prijatelja koji mi je predložio da uvrstim tu pjesmu na album.
- Ti si autor svih kopozicija?
Da, ja sam autor muzike, a tekstove je radila Lenka Tošić iz Budve, sa izuzetkom dvije kompozicije: “Poleti ptico” gdje je autor teksta Marina Tucaković i “Staro gvožđe” za koju je tekst napisao Nikola Čuturilo.
- Jesu li sve pjevane pjesme ili je zastupljen i neki instrumental?
Ima jedan instrumental pod nazivom “Tvoja pesma” i to sam posvetio mom pokojnom sinu Nikoli. Nisam namjerno htio da stavljam njegovo ime da ne bih banalizovao cijelu stvar. Jednostavno, to je moja unutrašnja potreba i znam da se njemu obraćam, njemu sviram i zbog toga je takav naziv.
- Planiraš li svirke i koncerte?
Naravno, ali treba to prvo medijski plasirati, moram malo gostovati i po televizijama i pričati o tome. Do sada smo imali samo jedan nastup, to je bilo na Tašmajdanu kada smo bili gosti na Bajaginom koncertu. Mogu ti reći da smo tada dosta dobro primljeni i tu smo iskoristili priliku da napravimo tri spota, odabrali smo one najubjedljivije kompozicije, od sedam ili osam koliko smo odsvirali. Što se planova tiče, neke naše prve svirke se mogu očekivati sredinom maja ili početkom juna. Gane Pecikoza nam je rekao da će organizovati naše nastupe na motorijadama, što bi bila dobra stvar. Nadam se da će se i ova situacija oko pandemije konačno bližiti svom kraju.
(izvor – Telegraf.rs/Goran Živanović)
