Zabava

ISKRENO DO KRAJA – Miodrag Bata Kostić: Jednom Tuzlak, zavijek Tuzlak

Mnogi su možda pjevušili “Kosovske božure” ili “Samu”, a da nemaju pojma ko zaista stoji iza tih kompozicija. Od tuzlanskih Terusa, preko YU grupe i saradnje sa nekim od najvećih imena iz rokenrol priče ovih prostora. on je autor čije su pjesme ušle u narod

Tihi i nenametljivi virtouz čija se karijera proteže dugi niz godina. Od tuzlanskih Terusa, preko YU grupe i saradnje sa nekim od najvećih imena iz rokenrol priče ovih prostora. Autor čije su pesme ušle u narod. Mnogi su možda pevušili “Kosovske božure” ili “Samu”, a da nemaju pojma ko zaista stoji iza tih kompozicija. Gitarista gospodske, potpuno osobene i prefinjene tehnike, koju je vrlo teško “uhvatiti” i kopirati. Kada je čuo da dolazi u Sarajevo da studira Muzičku akademiju, Brega mu je odmah ponudio da stanuje kod njega, a sve u nadi da će uspeti da pokupi nešto od njegovog sviračkog manira. No teško je to išlo, pa čak i kada je “namazani” Bregović u pitanju. Jedan od četiri “kongresmena” rok gitare – Miodrag Bata Kostić.

Čovjek koji se nikada nije gurao u prve redove, već su mu oni pripali sasvim zasluženo, zahvaljujući prije svega njegovoj izvanrednoj muzikalnosti i sposobnosti da svoje emocije pohvata u pjesmu i rasprostre ih poput bisera pred nas, mameći nam osmjeh, uzdah a možda i poneku suzu. O njegovoj ljudskoj strani izlišno je i govoriti. Valjda i nema nikog iz domaće rokenrol priče kome skromnost tako dobro stoji, a da ujedno ima toliko razloga da bude neskroman.

 

  • Rođen si u  Ulcinju, koliko godina si imao kada ste prešli u Tuzlu?

Došli smu u Tuzlu kada sam imao sedam godina. Ćale je procjenio da nemam neku perspektivu za školovanje u Ulcinju, to je tada bila kasaba. Tek kasnije se taj grad razvija zahvaljujući ekspanziji turizma, ali tada je to bila baš duboka provincija. Moj otac je to dobro procijenio. Imao je u Tuzli nekog prijatelja koji ga je pozvao da dođe i on je na početku tamo bio sam godinu dana, dok nije stvorio uslove da se preseli porodica.

 

  • To znači da si u Tuzli pošao u prvi razred?

Da. U Tuzli sam se školovao kompletno. Jedino sam na prvoj godini Muzičke akademije godinu dana bio u Sarajevu, a drugu i treću godinu sam završio u isturenom odjeljenju te akademije u Tuzli, koje je baš u to vrijeme otvoreno. Moj smjer je trajao tri godine.

 

  • Vrlo mlad si se priključio tuzlanksoj grupi Terusi. Kakvu ulogu u tome je imao Zoran Paki?

Zoran Paki je za mene važniji od Muzičke akademije. On je moj muzički otac, ako mogu tako da kažem. To je čovjek koji me je uveo u muziku i stvorio moje muzičke temelje. Stvar je u tome da sam ja veoma brzo napredovao, a on mi je na tom ulazu širom otvorio vrata. Poslije toga sam se nadograđivao sam i čudio sam se kako mi sve to lako ide u odnosu na neke druge u okruženju koji su sve više zaostajali. U Teruse sam ušao kada sam bio sedmi razred osnovne škole, imao sam nekih dvanaest-trinaest godina, oni su tada već bili momci u zrelim godinama, studenti Tehnološko rudarskog fakulteta. Tako je i nastalo ime grupe, od tih početnih slova: TE-RU-SI. (TE-hnološko Ru-darski S-tudenti, op. autora). Bio sam klinac u odnosu na njih i na preporuku jednog našeg komšije i prijatelja, Zoran je došao da me čuje, jer su tražili solo gitaristu. Mnogo godina kasnije, kada sam već svirao u YU grupi i počeo da gradim svoju profesionalnu karijeru, pitao me je da li sjećam tog našeg prvog susreta. Odgovorio sam da to ne mogu nikada da zaboravim. “Smrzao” sam se tada, jer on je bio veliki autoritet, svirao kontrabas, već je i tad ušao u neke džez varijante. “Bio si tada početnik, ali sam vidio da si veliki talenat, zato sam te i uzeo u grupu”, rekao mi je.

 

miodrag bata kostic
Foto: Privatna arhiva
  • Ko je tada još bio u postavi?

Zoran je bio osnivač grupe, on je svirao bas gitaru, Tomislav Križan ritam gitara, bubnjar je bio Mustafa Hadžiefendić Mufo, pjevao je Saša Mijoković i ja sam bio solo gitarista. To je bila originalna postava.

 

  • Vjerujem da su svirke odmah krenule.

Da, odmah smo počeli da sviramo u tamošnjim prostorima. Tu je bio “Partizan” (Društvo za tjelesno vaspitanje “Partizan”, prostor u kome su se nekada održavale igranke u Tuzli, op. autora), pa tadašnji Dom omladine, koji je kasnije srušen, to je bila jedna stara zgrada, potom u studentskom domu itd. Pola repertoara tog vremena su bili Šedouzi, a pola rokabili, odnosno ti počeci rokenrola: Čak Beri, Tomi Stil, Elvis Prisli, Fets Domino… Potom su se pojavili Bitlsi, Bič Bojsi, Holisi i ti neki pop bendovi, pa smo i to počeli polako da ubacujemo u repertoar.

 

  • Ta prva postava Terusa je, koliko znam, opstala sve do tvog prelaska u YU grupu, a sa drugom postavom si snimio dva singla.

Da, upravo tako. Ja sam ‘71. godine došao u Beograd i počeo da sviram sa YU grupom, a Terusi su osnovani ‘64. godine. Jednom smo, u hotelu “Jadran” u Ulcinju svirali ljetnju tezgu, a Boka (Velibor Boka Bogdanović, bubjar, op. autora) je svirao sa zemunskim Plavim dečacima u tamošnjoj osnovnoj školi. Tu sam se upoznao sa njim i to naše prijateljstvo će potom potrajati dugi niz godina. Boka će kasnije početi da svira sa braćom Jelić i Brankom Marušićem Čuturom u čuvenim Džentlmenima, da bi potom njih trojica odvojili od Čuture i osnovali YU grupu. Singlove koje pominješ smo snimili sedamdeset pete – šeste godine. Taj prvi singl (“Vrati se”/Živim u svom svijetu”, Diskoton 1975. op. autora) je bio dosta zapažen. Recimo Točak se vrlo povoljno izrazio o mom solu koji sam tu odsvirao. Rekao je da je to najbolji solo koji je on čuo na nekom singlu. Time mi je dao veliki kompliment.

 

  • Ti dolaziš u YU grupu upravo na Bokin predlog.

Mene je predložio Boka, ja do tada Jeliće nisam ni poznavao. Međutim, nisam mogao da budem u toj prvoj postavi jer sam tada bio četvrta godina srednje muzičke. Žika, Dragi i Boka su došli kod mene u Tuzlu da razgovaraju u vezi toga, a ja sam u to vrijeme bio na polugodištu četvrte godine. Bilo mi je veoma važno da završim školu. Međutim, Žika je rekao da oni ne mogu da čekaju i da moraju krenuti sa radom. Potom je u prvoj postavi YU grupe bio Mive Okrugić (Miodrag Mive Okrugić, klavijaturista, op. autora.). Međutim, to nije dugo trajalo, možda nepunih godinu dana. Neki razlaz se dogodio između njih, pravo da ti kažem, ni dan-danas ne znam o čemu se radi, uglavnom Mive ispada iz kombinacije i ja sam opet bio aktuelan. U međuvremenu, završio sam srednju školu, oni su me opet pozvali pa sam tako “utrčao” u YU grupu ‘71. godine.

 

  • Interesantno je da je YU grupa od samih početaka svirala tvoje kompozicije.

Ja sam već tamo negde na kraju šezdesetih, dok sam još bio u Terusima, osjetio neku unutrašnju potrebu da pravim svoje pjesme. Prvi snimak koji je YU grupa uopšte napravila, bio je za potrebe Radio Beograda, odnosno emisije “Veče uz radio” koju je vodio Nikola Karaklajić i to je bila moja kompozicija “Čekam te”. Nikola je bio vrlo značajan čovjek i insistirao je na autorskom repertoaru, pa su tako dobili termine u “Studiju VI”. Poslao sam im traku sa tom kompozicijom, oni su malo preuredili aranžman i napravili svoj prvi snimak. Kada sam postao član YU grupe odmah smo snimili moju pjesmu “Mala Džoj” i tu sam već počeo ozbiljno da se bavim autorskim radom.

 

  • Pored ovih kompozicija koje si pomenuo, ti se faktički kao autor pojavljuješ već na drugom singlu YU grupe, sa kompozicijom “Bio jednom jedan pas”.

 

Tako je. To je drugi singl YU grupe. Uzgred budi rečeno, tu sam kompoziciju nedavno prearanžirao i sredio, tako da to sada mnogo bolje i zrelije zvuči. Imam namjeru to ponovo da snimim, ali vidjeću u kojoj varijanti, svakako ću promijeniti tekst. Što se tiče originala, dogodilo se da je na probi, kada sam odsvirao taj lajt-motiv koji se ponavlja kroz pjesmu, bio prisutan pokojni Pavle Nik, slikar. Kako nismo imali tekst, on je predložio da uzmemo taj koji govori o kuvaru i psu. Tako je i bilo, mada mi se iskreno rečeno, taj tekst nikada nije dopadao. Ako to budem ponovo snimao zamoliću Nikolu Čuturila da napiše nešto novo, možda isto o psu, ali da to bude plemenito.

 

  • YU grupu je u dobroj meri proslavio taj njihov etno opus, da se tako izrazim. Tvoje zasluge su tu zaista vrlo značajne. Kako si došao na ideju da praviš takve kompozicije? U to vrijeme etno zvuk nije bio toliko prisutan u rok muzici. Naravno, kasnije će neke grupe, poput Bijelog dugmeta to vrlo vješto iskoristiti.

Možda sa tim ima veze činjenica da sam rođen u Ulcinju, a tamo je kao što znaš, većinski albanski živalj. Oni su baš muzikalni, puni su ritma i ja sam to slušao od malih nogu. To je taj neki južnjački melos kakav imaju Makedonci i Bugari, sve je nabijeno takvom ritmikom da je to zaista začuđujuće i vjerujem da sam sve to imao negdje u podsvjesti. To mi je jedini logičan odgovor na ovo pitanje. U startu sam vidio da se to dobro “lijepi” i da je to odlično za rok bend.

 

  • Ima dosta tvojih kompozicija u tom maniru.

“Kosovski božuri”, “Sama”, “Opasno te volim”, “Ima nade”, “Majko, žedan sam”, “Posle snega nema tragova”… To su sve pjesme u tom fazonu.

  • Nekoliko puta si odlazio iz YU grupe i vraćao se.

Vjeruj mi da se ni sam više ne sjećam tih datuma, ali sam svakako tri puta odlazio i vraćao se. Prekidao sam saradnju i zbog vojske, zbog studija i raznih drugih stvari.

 

  • Ali si definitivno iz YU grupe otišao ‘93. godine.

Da i to iz jednog jedinog razloga. Ja YU grupu nikada nisam doživljavao kao porodični bend. Dragi i Žika jesu braća, ali to je njihova stvar, bend je svakako nešto sasvim drugo. Međutim, kada je to sve više počelo da poprima takvu varijantu, nisam se više osjećao prijatno jer ja sam jedan od onih koji je postavio temelje u toj priči i smatram da sam zasluživao ravnopravni status. No pošto se sve to polako pretvaralo u porodičnu priču, odlučio sam da to definitivno napustim i to je jedini razlog za takvu odluku. Smatrao sam da tu treba da se osjećam kao u svojoj kući i da je to naše, međutim, oni su smatrali da je to njihov bend. Onda sam rekao – doviđenja, prijatno. A uzgred, kada već sve to pominjem, van toga naši odnosi su bili odlični, nikada nismo imali nekakve nesporazume i konflikte, nikada oni nisu podigli glas na mene i slično. Njima nije ni bilo jasno zašto odlazim, ali ja sam tako odlučio i to je bilo definitivno. Nisam se pokajao ni jedne sekunde. Ostali smo veliki drugari, čujemo se telefonom i viđamo. Baš mi je Dragi rekao da će ovih dana svratiti do mene u vezi nekih pjesama.

 

  • Jesu li te zvali da se vratiš?

Trajalo je to možda nekih par meseci. Zvao me je Dragi, potom i Žika, pa je jedan naš menadžer htio da nas okupi i da se tu vidi šta je i kako je, u čemu je problem. Ja sam u tom trenutku bio dosta nedefinisan prema njima, nisam pojašnjavao tu situaciju do kraja, jer sam smatrao da bih time samo iskomplikovao stvari. S druge strane, bio sam uporan i rekao sam da osjećam kako je vrijeme da zatvorim tu knjigu. A evo, kao i što sam vidiš, poslije je na moje mjesto došao Pera (Petar Jelić, op. autora) i to je sad definitivno porodični bend.

 

  • Pera je tvoj učenik. Kad sam ga nedavno intervjuisao baš je pominjao da je dolazio kod tebe na časove.

Naravno, on je jako simpatičan momak i to je sve bilo O.K. On se stvarno uklopio u tu njihovu priču, a u grupu je došao na predlog Raše Đelmaša, mada to nema nikakve veze, on se tu zaista odlično snašao.

 

  • Kada si te ‘93. godine napustio YU grupu, jesi li imao neki plan kako i šta dalje?

Nisam imao nikakav plan. Pravo da ti kažem ja sam pomalo inertan tip. Dok sam svirao u YU grupi, Žika je vodio bend, moje je bilo da pravim pjesme i da sviram. Evo sad kada sam objavio ovaj posljednji album za Croatia Records, prvi put sam došao u situaciju da se bavim organizacijom svega, a to mi stvarno nije blisko.

 

miodrag bata kostic
Foto: Privatna arhiva
  • Nakon odlaska iz YU grupe prvi tvoj ozbiljniji angažman je bio na solo albumu Borisa Aranđelovića “Milion godina” iz 2001. godine.

Jeste, ali ja sam tu pomagao. Tu je još bio i Laza Ristovski, Ranđa iz Nevernih beba… Naravno, to je Borisov album, ali sam tu dao pun doprinos. Mislim da je tu četiri ili pet mojih kompozicija. (Na albumu “Milion godina” nalazi se šest Batinih kompozicija, op. autora)

 

  • Boris te je izuzetno cijenio i poštovao.

Nas dvojica smo bili kao braća. Dolazio je kod mene, volio je i poštovao moju suprugu Sunčicu i ona njega naravno. Mog pokojnog sina je baš volio. To nije bila saradnja samo na tom profesionalnom nivou, već je to bio jedan bratski odnos. Boris je kasnije nosio taj svoj CD u Holandiju i pričao mi je da tamo ljudi nisu mogli da vjeruju da postoji ovdje tako nešto. Ali evo, odlaze ljudi nažalost, kad im još nije vrijeme, pa i Boris više nije sa nama.

 

  • Jedno vreme bio si u grupi Rock stars, objavili ste album “Idemo dalje” 2007. godine.

 

Taj album sam snimio u Sarajevu sa dobrom ekipom. Tu je recimo bio klavijaturista Sinan Alimanović, to je najbolji muzičar koga sam vidio i sreo u životu. On je svjetski baja, sad je bio u Americi, svirao je tamo sa nekim najvećim imenima, fantastičan lik stvarno. Takođe, odlično svira Hammond klavijature, pa je na tom albumu upravo i bio u toj ulozi. Pored Sinana i mene, tu su još i basista Mustafa Muće Sušić, bubnjar Damir Sinanović Bumbar i pjevač Elvis Garagić. Dobro smo uvježbali materijal, pa snimanje nije potrajalo duže od petnaestak dana.

 

  • Muće je iz Tuzle, tako da tvoja veza sa tim gradom još uvijek traje.

Ma on je sjajn lik, a Tuzla je baš rokerski grad. U gradu od sto hiljada ljudi postoji i radi pedeset bendova. Dok je Muće bio direktor tamošnjeg Doma mladih, on je sve to mnogo dobro organizovao, okupio te bendove koji su tu dobili prostor za vježbanje, bilo je tu svih mogućih muzičkih pravaca. Muće je organizovao i snimanje našeg albuma u Sarajevu. U toj postavi smo imali par nastupa i u Splitu gde bi nam se pridružio Peco Petej (bubnjar iz Splita, član grupa Time i Indexi, radio u Londonu sa nekim poznatim muzičarima, između ostalih i sa Stiv Vinvudom, op. autora). Peco je takođe svirao sa nama kada smo u Splitu gostovali kao Rok misija, dakle u varijanti sa Krletom i Ranđom.

 

*** Ostatak intervju pročitajte na telegraf.rs

razgovarao: Goran Živanović

 


Komentari
Na vrh