Danas sam dobio poruku od čovjeka humaniste Stefana koju želim da podijelim s vama …
“Dragi Sulejmane, počeo sam da čitam tvoju knjigu, na putu za Beograd, fantastično, inspirativno, toplo, ljudski, mogu samo da kažem i ja sam “Bio u Tuzli”, a ko zna, možda ću nekada i ostati, na duže, mnogo duže, zahvaljujući tebi, i ljudima poput tebe.
Hvala što ideš stopama velikih predaka, i što si im dostojan naslednik. Na sličnom smo putu, putu ljudskosti, slobode, gde je čovek, čoveku, čovek. I dokle god se radujemo jedni drugima, kao nakon našeg susreta, bićemo i ostaćemo ljudi, i to nikad niko ne može da nam oduzme. Bio u Tuzli, doživeo ono najlepše. I ne samo bio, nego i ostao, ako ne telom, onda srcem i dušom. Živela Tuzla, živela Bosna i Hercegovina, živeo svet”
Gord sam,
**Dragi i poštovani Stefane, vjerujte mi, da je ovo najviše, značajno priznanje za moje amatersko i bojažljivo pisanje koje pišem iz duše prema porodici, ljudima i gradu. Veliko je to piznanje za mene, ogromno je. Moja prsa ispunjena su gordošću.
Neizrecivo Vam hvala na Vasoj posebnosti, skromnosti, jednostavnosti, čovječnosti. Hvala, čovječe, humanisto dobre duše koji u sebi nosi svjetlost poput svetionika, kao sunce koje obasjava tamu života. Hvala humanom čovjeku prepun priča o ljubavi, saosjećajnosti i nesebičnosti. Za čovjeka dobre duše biti dobar nije samo čin, već način života. Vi ste inspiracija za sve nas, potičući nas da težimo ljubavi i dobroti u svakom koraku koji napravimo.
Dragi i postovani Stefane, susret u Tuzli s Vama je dragocjen nezamjenjljiv. Nisam doživio toliko topline, iskrenosti i radosti kao na Vašem gostovanju u Biblioteci „Derviš Sušić“. I ova Vaša poruka hrani dušu nekom milinom, opojno i slatko.
Najiskrenije hvala od srca. Zaista Ste me obradovali.
Stefan Simić: Hvala dragi Sulejmane, zaslužujete vi mnogo mnogo više, samo vas mnogi ljudi nisu svesni, vas i vaše veličine, ljudskosti, dara, ali ima nas koji smo vas osetili odavno, želim vam da istrajete na svom putu, i još puno druženje, tekstova i susreta
